Anatomija izokrenutosti – Konferencije za štampu Aleksandra Vučića

0
492

Premijer je pravila konferencija za novinare naglavačke izokrenuo: umesto da odgovara na pitanja, on je taj koji propituje, traži u pitanjima skrivene pobude, čak i moralno-političku podobnost novinara. One više liče na isleđivanje

Za istoričare marksizma Marks je bio taj koji je Hegela (koji je do tada valjda dubio na glavi ) uspravio na noge. Za razliku od Marksa, srpski premijer Aleksandar Vučić je – takođe u domenu duhovne akrobatike – učinio nešto obrnuto. Oglušavajući se u potpunosti o pravila konferencije za štampu, on je dijalog vlasti i novinara naglavačke izokrenuo.

Umesto da odgovara na pitanja, premijer je taj koji propituje. Kao da promena uloga nije dovoljna, on sebi daje za pravo da ocenjuje karakter pitanja, njihovu osnovanost i skrivene pobude i čak moralnu i političku podobnost novinara koji ih postavljaju.

Ne čudi otuda da konferencije za štampu ponekad više liče na isleđivanje nego na raspravu u kojoj obe strane uživaju ista prava i poštovanje.

Odsustvo ravnopravnosti sagovornika za neizbežnu posledicu ima da se nezadovoljstvo ispoljava na paradoksalan način. Umesto da se ispitivač ljuti zbog nepotpunog i nejasnog odgovora ili zbog njegovog izbegavanja, ispitanik se vređa zbog – po njegovoj oceni – nepodobnih pitanja.

U skladu s takvim naopakim shvatanjem same prirode konferencija za štampu (uključujući i poslednju na gradilištu Beograda na vodi) premijer ih često koristi za duge monologe u kojima govori o temama koje je sam izabrao, a ne o onima o kojima je pitan. (Ma koliko je modelirali svetski stručnjaci za marketing, u pomenutoj retorici se još uvek jasno prepoznaju zaostali kodovi radikalske šešeljovske škole u kojoj se svaki povod koristi za obračun sa političkim neistomišljenicima).

Takvom ponašanju u velikoj meri pogoduje i televizijska režija (da li samo televizijska ?) u kojoj se – kako da verujemo da je i to slučajno – čuje i vidi jedino premijer, ali ne i novinari koji se nerazgovetno oglašavaju iz nevidljive, pustošne anonimnosti.

Narušavajući ustaljene – takoreći kanonske – obrasce međusobne komunikacije, obraćanje javnosti se na taj način pretvara u monodramu u kojoj su drugi a naročito drugojačiji glasovi ne samo nepoželjni već i suvišni.

Netrpeljivost prema dijalogu – da i ne govorimo o osporavanju – vidljiva je i u omalovažavanju i nipodaštavanju novinara čija pitanja nisu po volji glavnom akteru ili u negativnoj kvalifikaciji medija za koje izveštavaju (kako se poslednji i ne prvi put čulo, televizije N1, na primer).

Za takav odnos donekle su krivi i sami novinari koji se ne usuđuju da premijeru jasno stave do znanja da kao najviši predstavnik izvršne vlasti ima obavezu da odgovara na sva pitanja, takođe i ona nepoželjna.

Za konferencije za štampu, uostalom, otkako postoje, važe ista neizmenjena, sasvim jednostavna pravila: novinari pitaju, a predstavnici vlasti odgovaraju. Samo o onome o čemu su pitani. Nije, drugim rečima, uobičajeno, a ni pristojno, da se govori o nečemu trećem čak ni kada govor o tome ima vid melodramskog, ganutljivog ispovedanja.

Kako je, tada, moguće da se novinarski esnaf miri sa stanjem u kome je osnovni mehanizam opštenja vlasti sa javnošću izvrnut na glavu? Da nema baš nikoga ko će upozoriti na to da konferencije za štampu imaju smisla jedino ako se poštuju utvrđena pravila koja se ne mogu proizvoljno menjati samo zbog toga što se premijeru ne dopadaju pitanja. Ma šta o njima mislio, njegova je obaveza prema javnosti da na njih odgovori.

Od novinara, makar donekle, zavisi da li će konferencije za štampu povratiti smisao, a oni sami samopoštovanje. Da li će se naglavačke izokrenut dijalog ponovo postaviti na noge. Nema drugog koji će to umesto njih učiniti. Za razliku, najzad, od novinara koji su ovde, Godo nikada neće doći.

Izvor: Cenzolovka.rs

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here