Priča o čoveku koji je ’92. ugasio svetlo ispred Skupštine

0
795

Sve što radimo u životu, radimo iz nekih uverenja i ubeđenja i ona nas pokreću da to nešto i činimo.

Ta uverenja zamalo su koštala života čoveka koji je na vidovdanskim demonstracijama 1992. godine ugasio svetlo ispred Skupštine – čuvenog inženjera, majstora za svetlo (i mrak) Jovana Mandića.

Jovan je bio gost emisije “Život priča” na Prva TV u kojoj je govorio o kidnapovanju, oslobađanju i susretu sa jednim od otmičara.

TV Prva - PrintSCREEN
TV Prva – PrintSCREEN

Na Vidovdan 1992. na platou ispred skupštine Jugoslavije okupilo se oko 150.000 građana. Tražila se ostavka Miloševića. Tražilo se raspuštanje skupštine Srbije.

A onda je kod Skupštine nestalo svetla. Ugasio ga je Jovan Mandić lično. Jedino što je te noći sijalo bilo je 100.000 sveća koje su držali probunjeni građani.

Jovan Mandić, tada šef odseka za ispitivanje Elektrodistribucije Beograd, bio je jedan od tri inženjera koji je imao sve ključeve svih punktova distribucije i imao ovlašćenja da u bilo koju ispostavu uđe i izda naređenje u bilo koje doba dana ili noći. Te noći je, kaže, zloupotrebio svoj položaj, ali to je uradio jer je bio uveren da je to u korist građana.

Bio je član Demokratske stranke od njenog osnivanja. Pošto je njegova stranka već počela da se cepa, glavni nosilac te borbe bio je Vuk Drašković. Njegovu ideju da ugasi svetlo podržala je pre svih Danica Drašković.

Voditelj protesta bio je novinar Rade Radovanović i Jovan je slušao njegove komande. Kada je Rade rekao: Neka sada nestane svetlo, Jovan je ugasio sve sijalice.

Tadašnja UDBA je pokušala da ga spreči, ali su čevorica iz obezbeđenja Vuka Draškovića čuvala Jovana Mandića i on je u tom momentu, deloval je, siguran.

Nekoliko dana kasnije, dok se vraćao kući, Jovan je u svom ulazu čuo korake iza sebe, zatim trčanje, a onda su ga iznenada uhvatila četvorica napadača. Jedan mu je prislonio pištolj na leđa, drugi u uvo, treći u usta. Psovali su ga I pljuvali a zatim brutalno pretukli. Vezali su ga, stavili mu povez preko očiju, nabili u gepek automobila i odvezli. U nepoznatom pravcu.

Tražili su od Jovana da prizna ko ga plaća, koliko je dobio para da ugasi svetlo i da učestvuje u protestima.

“Njima je nepojmljivo da iko normalan može da se buni protiv komunista, osim ako nije debelo za to plaćen”, kaže Madić.

Jovan je bio mučen više od 20 sati.

“Prvo dođe jedan, pa te tuče tako krvnički da te unakazi… Onda dođe drugi pa kaže: ajde, pričaj mi lepo ko vas je platio, nemoj da mi istražujemo”, seća se Jovan.

Najteže mu je bilo, kaže Jovan, kada su mu rekli da su mu poklali četvoricu sinova, a ženu silovali.

A onda su ga oslobodili. Rekli su mu da su ustanovili da je sve što im je rekao tačno: da je bio u Mirkovcima, Jankovcima, Vukovaru, a tamo je kao inženjer, za vreme rata, sa pedesetoricom momaka dobrovoljaca iz cele Elektroprivrede Srbije, išao u selima od Tovarnika do Borova Sela, i popravljao ili menjao sve što je od električnih instalacija uništeno.

Istovremeno, Vuk Drašković poziva ministra policije i postavlja mu ultimatum: ukoliko Mandića ne puste na slobodu do ponoći, Vuk će dići Srbiju na noge! Istovremeno, 52 odbora SPO u Srbiji dobila su naloge da, ako ne puste Mandića, pristupe realizaciji plana „Ravna gora“.

Kidnaperi su Jovanu rekli da je on ipak Srbin i da je neto učinio za srpski narod, pa ga neće ubiti, već će ga odvesti na Papuk i ako uspe da pobegne Zengama, biće spasen.

A onda je po ćiriličnom natpisu shvatio da je u Srbiji, u Rakovici. Nekako se dovukao do skladista Elektrodistribucije i odatle se javio kući I saznao da su mu žena i deca zivi.

Život je hteo da se Jovan, nekoliko godina kasnije, ponovo sretne sa jednim od svojih otmičara.

Bilo je to na Kopaoniku, u domu “Rtanj”, koji Jovan smatra svojim drugim domom. Pojavio se čovek koji je želeo da ga časti pićem.

Tri dana kasnije, na proslavi jednog rođendana, opet se sretnu. I negde iza ponoći, kada se već društvo opustilo, dođe taj gospodin, utiša muziku I na mikrofon objavi svima da je on čovek koji je bio na čelu ekipe koja je kidnapovala Jovana Mandića.

“Rekao sam mu da ne priča gluposti”, navodi Jovan.

Taj čovek je, kaže Jovan, bio pripadnik DB-a, službe koja je kao izvršioce, tokom torture, imala Krajišnike I Srbe s Kosova. Time su se rešila I dotadašnja nagađanja da kidnapovanje nije organizovao Vojislav Šešelj, jer on, kaže Jovan, ne bi to učinio osim da mu vlast nije tako naredila.

Kidnaper je od Jovana tražio oprost, jer ga je to što je uradio strašno mučilo godinama.

U drami “Profesionalac” Dušana Kovačevića, stari policajac Luka ispoveda se piscu, koga je nadzirao većinu svog radnog veka. Ni Dušan Kovačević niti Jovan Mandić nisu mogli ni da naslute da će se njegova priča pretvoriti u stvarnost. Tako se dogodilo da je godinama kasnije Jovan Mandić u filmu “Profesionalac” igrao samog sebe u sceni prebijanja, i to punim imenom.

Celu emisiju možete pogledati na sajtu Prva.rs.

Izvor: B92

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here