Saša Mirković – „Moja reč za 21. oktobar“

0
5178

Saša Mirković već nekoliko nedelja unazad obraća se svojim prijateljima na Fejsbuku kratkim pričama i saopštenjima. Našoj redakciji je poslao svoju kratku priču koju je objavio sinoć.

Deda Mitar stari gradski trgovac, poznat, penzioner. Svi su ga pamtili, naročito stariji kao nasmejanog, uslužnog, profesionalnog trgovca koji je bio uzor i omljen lik u gradu.

On je jedan od onih koji je „dizao“ staru SFRJ, komunista i borac, udarnik, požrtvovan, drugarčina i uvek voljan da nauči mlađe zanatu.

Od kad je otišao u penziju rado je šetao, pozdravljal su ga, voleo je da popriča, doduše, malo je to znalo i da potraje, ali znali su ljudi dobrog deda Mitra pa su bili strpljivi.

Penzija mala, ali ostao je sam, pa je nekako krpio kraj sa krajem. I zdravlje je već u preko 80 godina muka, a on je kažu imao problema sa prostatom i bešikom.

Jednoga dana deda Mitar se vraćao sa pijace, a u svojoj torbici nosio tek nekoliko sitnica. Koračao je polako i smušeno i odjednom na pola puta, stislo ga, i morao je hitno u toalet. Bas je prolazio pored radnje, t.j. objekta gde je nakad bila glavna prodavnica njegovog preduzeća, i ljubazno zamolio da ode u WC, na šta je dobio gomilu uvreda i objašnjenje, da je politika firme koja se sad tu nalazi takva, da klijenti ne mogu u drugi deo objekta gde je pored magacina i toalet.

Deda Mitar je osetio stravičnu tugu i nemoć i ukopan na mestu nekoliko sekundi nije znao šta će.

Posle kratkog vremena pošao je ka izlazu ali nije mogao da se iskontroliše. Jadan i nemoćan, se na samom ulazu izmokrio po sebi i skupocenom podu ekskluzvne prodavnice kućnih aparata. Kada su počeli da ga vuku napolje, psuju, i ismevaju, i kada su ljudi iz prodavnice videli ta se dešva, neki od njih su hteli da pomognu i odbrane ga, ali …. kasno.

Deda Mitrovo srce nije izdržalo. Sručo se na pod na samom izlazu i pao baš na metalnu rešetku, koja je bila plaćena iz njegovog džepa, davne 1968 godine koja je držala otirač na ulazu iznad podloge i omogućavala da se debeli otirač uvek lepo iscedi i prosuši, a ljudima koji ulaze da fino i brzo očite svoju obuću.

Neke priče nemaju kraj. Nemaju objašnjenje, …..

Tranzicija, privatizacija, globalizacija, modernizacija i ne znam šta li je ali našeg deda Mitra više nema. Umro je postiđen, ponižen i šokiran na mestu gde je bio omiljen i voljen, u radnji u kojoj je stekao sve i zaradio penziju.

Možda o ovoj priči treba razmisliti a možda je sve jasno. Gde ćemo stići sa svim tim parama, privatizacijama i svetski i evropski usvojenim pravilima, ako zaboravimo našeg deda Mitra i još stotine hiljada takvih slučajeva.

Vaš: Saša Mirković

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here