Zašto sve više muškaraca piški sedećki

0
432

Ovog januara , jedan sud u Dizeldorfu je presudio da muškarci imaju pravo da pišaju stojećki. Predmet spora je bila rasprava oko toga da li stanodavac ima pravo da zadrži stanarev depozit zbog fleka od mokraće na mermernom podu kupatila. Ali činjenica da je stanodavac mislio da je to što njegov stanar urinira stojećki varvarska navika, i činjenica da je sudija ovaj, sada pravno zaštićeni položaj, nazvao ranije dominantnim običajem, jesu indikativne.

Tokom protekle decenije, Nemačka i brojne druge države sve se više okreću kulturi sedećeg olakšavanja. Vode se debate o korisnosti ove prakse, sa argumentima koji pokrivaju sve, od feminizma do javnog zdravlja. Ipak, uprkos svoj toj galami i preteranim reakcijama na ovu veliku tranziciju, poreklo ovog savremenog pokreta i prethodna istorija stajaćeg uriniranja muškaraca ostaje poprilično nejasna za skoro sve.

Znamo da je još 2004. godine bar jedna nemačka kompanija proizvodila nešto što se zove „WC duh“, štipaljku za klozetsku šolju koja služi za to da opominje muškarce da ne dižu dasku, već da sednu. Ove godine „Duh“ je počeo da se pojavljuje i u međunarodnim lancima supermarketa. 2006. se pojavila priča iz Norveške, gde je jedna učiteljica od roditelja tražila da počnu da uče svoju decu da piške na civilizovan, sedeći način. Posle toga, ova praksa je postala uobičajena u Nemačkoj i skandinavskim zemljama, a slični pokreti su se pojavili i u Francuskoj i u Holandiji. Ovaj evropski fenomen možda je postao najuočljiviji 2012, kada je Partija levice u Sormlandu, u Švedskoj, pokušala da izglasa obavezno sedenje u toaletu za muške odbornike u gradskoj skupštini.

Ali ovo ipak nije samo evropski trend. 2007, anketa među oženjenim parovima u Japanu je pokazala da 49 posto oženjenih muškaraca piški sedeći, za razliku od 1999 , kada je to činilo 19 posto njih. 2012, i vlasti Tajvana su počele da promovišu tu praksu. Pa čak i u Americi je ova praksa stekla izvesni (mada veoma uočljiv) publicitet, kada su počeli da kruže tračevi da zvezde kao što je Rajan Gosling sada sednu kada piške.

Mnogi su pokušali da opravdaju ovaj zaokret kao logičnu zdravstvenu meru, govoreći da je to bolje za mušku prostatu (i samim tim, za naš seksualni život), i prirodnije za našu muskulaturu. Ali u robusnoj gomili naučnih knjiga izgleda piše da je to budalaština, osim za muškarce sa uvećanom prostatom.

Prema dr Stivenu Sojferu, šefu katedre na univerzitetu u Merilendu, i stručnjaku za paraurezu (sramežljivost pri mokrenju), koji provodi dosta vremena posmatrajući dizajn i navike u kupatilima, veliki ujedinjujući faktor ovog pokreta (za koji on misli da je dostigao kritičnu masu pre jedno šest godina) je pitanje čistoće, zbog toga što muškarci prskaju posvuda.

„U Evropi to potiče iz Nemačke“, objašnjava Sojfer. „Tamošnji ženski pokret je pokušavao da natera muškarce da sednu kad piške, jer su tvrdile da muškarci isprskaju dasku“.

(Iako ova pritužba ima smisla kao anegdota, što se tiče Sojfera, on ne misli da ova tvrdnja ima dobre osnove. Ukazuje na istraživanje obavljeno u UK osamdesetih godina, čiji rezultati pokazuju da 96 posto žena kleči iznad klozetskih šolja u javnim toaletima, i da takođe naprave nered.)

Što se tiče porekla ove prakse van Evrope, na mestima kao što su Japan i Tajvan, Sojfer misli da verovatno ima neke veze sa istaknutim udruženjima toaleta.

„Te zemlje, a naročito Singapur i Južna Korea“, objašnjava on, „imaju veoma aktivna udruženja toaleta ( Mi u SAD imamo jedno, ali je veoma dominantno.). Ona su postala organizacije koje se zalažu za širok spektar pitanja koja se tiču javnih klozeta (higijena, povratno prskanje)“.

Ali ipak, nisu muškarci iznenada počeli da prave veći nered u toaletima, i misterija je zašto je ovaj pokret za sedenje prilikom mokrenja aktivan baš sada, a ne ranije. Ali Sojfer ima neke ideje o tome zašto se u Evropi i Aziji pojavio kada se pojavio.

„Trenutak je bio povoljan“, kaže on. „Mislim da je ženski pokret (a u Aziji, možda, udruženja toaleta) dugo morao da bude usredsređen na mnogo važnija pitanja… ne mogu tačno da vam kažem ko i kada, ali to je jedno od onih pitanja koje privuče mnogo ljudi, ako je trenutak pravi“.

Na osnovu skorašnjeg i globalnog trenda čistoće i sedećeg muškog uriniranja, lako je pretpostaviti da je ova praksa, kao kulturna norma, ne kao lični hir, potpuno nova. Ali uvek je bilo kultura koje su promovisale sedeće muško uriniranje (ili, tamo gde toaleti ne postoje, čučeće muško uriniranje). Najistaknutija od njih je islamska kultura, u kojoj neki tumače hadis, uputstvo za život zasnovano na delima i rečim proroka i njegovih družbenika, tako da ohrabruju (mada im ne naređuju) muškarce da čučnu kada piške, da bi izbegli kontakt sa nečistim urinom. Ali ipak, to u islamskom svetu nije obavezno i univerzalno za veoma raznoliki muslimanski svet, a nije ni osnova za širenje te prakse u novim kulturama širom sveta danas. To je samo dokaz da su društva, baš kao i pojedinci, uvek bila pomalo neregularna i idiosinkratična u svojim idealima i praksama muškog pišanja.

„Kulturološki govoreći, ima toliko mnogo varijacija“, kaže Sojfer, osvrćući se na to koliko na naše higijenske norme utiče ono što je praktično ljudima tamo gde žive, kao i doba u kojem žive:

„U viktorijansko doba“, nastavlja on, „žene su urinirale hodajući, zbog odeće koju su nosile. Nisu mogle da skinu sve to, tako da bi se olakšale u šetnji“.

U nekim islamskim zajednicama, dostupni su objekti, a i podsticaj da se bude čist i u ritualnom i praktičnom smislu je dovoljno velik da muškarci odlučuju da čučnu kada piške. Nama na zapadu, kao i u delovima Azije, izgleda je smrad kisele mokraće i prizor fleka od pišaćke dozlogrdio, a pošto više ne moramo da brinemo zbog nekih ozbiljnijih problema, u mogućnosti smo da usmerimo fokus na pišanje sedećki. Ali tamo gde je najzgodnije izvaditi ga pored drveta, uriniranje stojećki će verovatno ostati preovlađujuće, prosto zato što je tako jednostavnije i lakše nekom batici koji je u prolazu.

IZVOR: VICE/ byMark Hay

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here